Предавач: мр Јелена Пераћ, музејски саветник Музеја примењене уметности у Београду
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
17. 1. 2018. у 17ч, улаз слободан

Током педесетих година XIX века у Бечу је деловала уметничка радионица коју је водио Анастас Јовановић. Иако документација о њеном пословању није сачувана, обим и врста делатности радионице-атељеа могу се реконструисати на основу више извора. Модел тржишног пословања Анастас Јовановић је прихватио већ на почетку уметничке каријере, услед лошег материјалног положаја у коме се нашао. Његов прагматични предузетнички дух и способност да сагледа актуелне друштвене и економске процесе који током 19. века захватају и област уметности, утичући на развој уметничког тржишта, били су кључни за покретање самосталне делатности и производње. Јовановић је, попут својих европских колега, прихватио и нове облике пословне културе успостављене с развојем капиталистичких односа, који су подразумевали сарадњу с посредницима у пласирању уметничких производа на тржиште и оглашавање путем масовних медија. Јовановићева уметничка радионица деловала је као мала мануфактура, за коју се везују првенствено дела сакралне садржине. Поред тога, Јовановићево пословање обухватало је и производњу и дистрибуцију дела национално-патриотске садржине и употребних декоративних предмета. Развој његове комерцијалне делатности може се пратити до 1858. године, када Јовановић, након политичких промена, затвара радионицу и враћа се у Кнежевину Србију.

Српска клавирска музика која је формирана према западним узорима и то у областима у Краљевини Србији посматрана је као део свеобухватног процеса европеизације српске културе у 19 веку. У том периоду посебно се издвојила салонска музика. Под овом синтагмом подразумева се врста музике, али музичка пракса која је тек средином двадесетог века нестала са историјске позорнице. Ко су били пионири развоја уметничке музике и како се она развијала на двору Обреновића откривамо кроз концерте-предавања које ће водити пијанисткиња Дина Чубриловић и предавач Срђан Тепарић, музички теоретичар, доцент на ФМУ у Београду и критичар Радио Београда.

Број посетилаца ограничен.
Контакт: ‎+381 69 513 57 55, Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Предавач: др Радомир Ј. Поповић, виши научни сарадник Историјског института у Београду
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
8. 1. 2018. у 17ч, улаз слободан

Песма Што се боре мисли моје једна је од најпопуларнијих староградских композиција. У литератури се уврежило мишљење да је аутор, кнез Михаило, песму посветио својој љубави и сестричини Катарини Константиновић. У новије време настало је тумачење да је кнез песму, ипак, посветио принцези Клеопатри Карађорђевић. Недавно публиковани мемоари Константина Јовановића, сина Анастаса Јовановића, бацају сасвим ново светло на то ко је била кнежева песничка муза. Наиме, реч је о једној немачкој принцези из аристократске породице Лихтенштајн у коју је кнез несрећно био заљубљен. Ако је судити према том извору, стихове је кнез могао написати крајем пете или на самом почетку шесте деценије 19. века. Приближно у исто време и независно од кнежевoг песничког надахнућа настала је композиција Што се боре мисли моје. Наиме, поводом петнаестог рођендана кнегиње Клеопатре Карађорђевић чешки композитор Алојз Калауз, који је у Србији боравио од 1843, компоновао је 1850. композицију Што се боре мисли моје. Средином педесетих година 19. века исту мелодију поново је компоновао Корнелије Станковић. Шездесетих година 19. века Станковићева композиција и кнежеви стихови редовно су извођени на баловима у Београду.

На предавању ће се указати на релевантност и важност мемоара као историјског извора, посебно успомена Анастаса и Константина Јовановића.

Предавач: др Тијана Борић, Факултет уметности у Нишу
Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8
13. 12. 2017. у 17ч, улаз слободан

Дворски комплекси српских владара као најрепрезентативније градитељске и уметничке целине забележени су и у плодној фотографској заоставштини Анастаса Јовановића. Анастасово интересовање и потреба за фотографским овековечавањем српских владарских седишта династије Обреновић рефлектује широко распрострањену европску праксу бележења националних и династичких топоса.

Поред првокласног документарног значаја, осврнућемо се на креативне елементе његовог фотографског поступка, примену крупних планова, атмосферичну изрежираност, уосећавање и уметнички конструисани доживљај којим је пионир српске фотографије на аутентичан начин бележио и меморисао династичка седишта Обреновића без којих би наша сазнања о њиховом утемељењу, изгледу и утицају, услед девастација и вела заборава, била стављена пред озбиљан изазов било какве реконструкције.